РАЗВИЈЕНИ ТИП ЦРКАВА СА ПРИСЛОЊЕНИМ ЛУКОВИМА

Цркве са прислоњеним луковима имају важно мјесто у архитектонским достигнућима сакралног градитељства, од рановизантијског периода до XIX вијека, на ширем простору Балкана. Податак да се одређени градитељски тип одржао дуже од десет вијекова говори о његовом значају. Настале су на простору гдје су се вијековима сударали, укрштали и мирили источни и западни утицаји што је у резултату давало специфична архитектонска рјешења која су предмет интересовања истраживача већ дужи временски период. Као посебан архитектонски тип издвојене су тек средином ХХ вијека. Генерално се могу подијелити на два типа; основни, једноставнији тип и развијени тип. Основни тип јавља се на цијелом Балкану, док се развијени тип налази на подручју Херцеговине и Црне Горе односно Старе Херцеговине.