VITGENŠTAJNOVA FILOZOFIJA JEZIKA KAO TERAPEUTSKA „FARMAKOLOGIJA DETOKSIKACIJE“

U osvit stogodišnjice Vitgenštajnovog proslavljenog literarno-filozofskog debija, svet ponovo izgleda dubinski zaokupiran medicinskim problemima od planetarnog značaja: terapeutska uloga Tractatus-a (sugerisana i „novovitgenštajnovskim“ interpretacijama) bila je ipak pretežno usmerena ka pročišćavanju ljudskog jezika kroz „ascendenciju“ od logičkog do mističkog sagledavanja iskustva − dok je njena funkcija u naknadnim spisima prenesena na ekstenzivniji proces „detoksikacije“ samog ljudskog života, upravo od nataloženih teorijskih „nus-efekata“ okcidentalnog „pharmakon-a“ u obličju filozofije. Nakon temeljnijeg izlaganja centralnih pojmova, kako iz „rane“, tako i „pozne“ faze Vitgenštajnove (anti-)filozofije, fokus će biti pomeren ka potencijalnom tumačenju koje bi moglo komplementirati vitgenštajnovsku „farmakologiju detoksikacije“ s pozitivnijom vizijom teorije − a koja bi naspram pouzdanja u „samo-regulišuću“ moć neprozirnih „formi života“ isticala „samo-transcendirajući“ kapacitet refleksivnog jezika, upravo kao egzemplarnog modusa ospoljavanja ljudske životne dinamike u punom obimu njene kompleksnosti i kreativnosti.