INTERLINGVISTIČKO PREVOĐENJE METAFORA U IDIOMATSKIM IZRAZIMA SA ITALIJANSKOG NA SRPSKI JEZIK

Naučnici i istraživači koji se bave semiotikom prevođenja složni su u zapažanjima da semioza nikada ne može biti prekinuta i da je, stoga, prevođenje uvek moguće. Međutim, i pored njihovih stavova, metafore ali i idiomatski izrazi koje one čine, a koje karakterišu svaki kulturni kontekst, jedan su od najvećih izazova kako za semiotičare tako i za prevodioce. U ovom radu našu pažnju ćemo posvetiti prevodu metafora u idiomatskim izrazima, ali i ambivalentnim metaforama i njihovom ispravnom prevodu. Cilj će svakako biti doprinos radu prevodioca u susretu sa ovakvim jezičkim elementima. Metodologija će se zasnivati na semiotičkoj analizi korpusa koji je sakupljen na osnovu dva kriterijuma: po prvom kriterijumu sakupljeni su oni izrazi koji se ne pominju u frazeološkim rečnicima i oni izrazi za koje rečnici ne beleže sve moguće prevode. Drugi kriterijum je formiran na osnovu same metafore u izrazu, koja je semantički morala biti potpuno drugačija u srpskom i italijanskom jeziku, ali ne i sintaktički (u smislu enuncijatuma[1]). [1] U lingvistici enuncijatum je iskaz sačinjen od znakova i zvukova koji dobijaju značenje u određenom kontekstu. U tom smislu se razlikuje od fraze (rečenice), koja je kao jedinica jezičkog sistema apstraktno shvaćena, ali koja, za razliku od enuncijatuma, ne mora zavisiti od konteksta.

RECEPCIJA ROMANA MOJA GENIJALNA PRIJATELJICA ELENE FERANTE KROZ PRIZMU ODNOSA IZMEĐU GLAVNE JUNAKINJE I NJENE MAJKE

U radu izdvajamo najvažnije aspekte koji utiču na recepciju romana Moja genijalna prijateljica Elene Ferante na teritoriji naše zemlje. Takođe, detaljno ispitujemo kulturološki kontekst pri transferu romana na srpski jezik i određujemo funkciju koju njegov prevod ima u ciljnoj kulturi. Imajući na umu njihovu relevantnost u ocenjivanju i recepciji nekog književnog dela, pravimo osvrt na stavove koje, u pogledu prvog romana napuljske tetralogije, iznosi domaća književna kritika. S obzirom na to da je cilj rada otkrivanje uloge koju protagonistkinja i njena majka imaju u recepciji, posebnu pažnju usmeravamo na kompleksni odnos koji se između njih razvija. Kako bismo odredili uticaj tog odnosa na recepciju ovog dela, analiziramo lik Elene, odlučne na putu ka emancipaciji, i lik majke, koja se ne opire stegama patrijarhata, već ga prihvata kao nužnost. Stavljajući fokus na dinamičan odnos obeležen antagonizmom između dve generacije ženâ, nastojimo da ukažemo na to da ga čitalačka publika neretko doživljava bliskim ličnom iskustvu.

ŽÁNROVÁ CHARAKTERISTIKA BIBLICKEJ SÁGY V PRIESTORE SLOVENSKEJ LINGVOŠTYLISTIKY

Problematika žánrovej charakteristiky biblických textov nebola v slovenskej jazykovede doteraz komplexne spracovaná. V našom príspevku skúmame ságu Starej zmluvy ako žánrovú jednotku, ktorú možno charakterizovať na základe viacerých kritérií uplatňujúcich sa v komplexnosti a vo vzájomnej podmienenosti. Ságu charakterizujeme ako synchrónny žáner, ktorý má invariantné znaky a vlastnosti vyplývajúce z biblického textu ako špecifického náboženského komunikátu. Zameriame sa na tie vlastnosti biblickej ságy, cez ktoré nadobúda parametre jedinečnosti a odlišnosti vo vzťahu k iným biblickým textom. V práci vychádzame z doterajších teoreticko-metodologických koncepcií slovenskej štylistiky a z jazykovedných sond do problematiky biblických textov.

PRIČA NA VAŠ NAČIN REMONA KENOA: JEDNA KNJIŽEVNA IGRA

Francuski pisac Remon Keno (Raymond Queneau, 1903–1976), jedan od osnivača književne grupe Ulipo, te samim tim i popularizator potencijalne književnosti, nakon Stilskih vežbi (Exercices de style, 1947) i romana Caca u metrou (Zazie dans le métro, 1959), koji su ga proslavili, godine 1967. objavljuje još jedno atipično delo koje može biti smatrano začetnikom novog književnog žanra ili samo smelim eksperimentom: Priču na Vaš način (Un conte à votre façon). U ovom radu pokušaćemo da rasvetlimo specifičnosti tog dela podvlačeći njegov ludički potencijal, i to najpre polazeći od sličnosti i razlika sa tradicionalnom bajkom, da bismo zatim, oslanjajući se na njegovu razgranatu strukturu, uočili vezu sa interaktivnom književnošću, ali i izdvojili elemente kojima ovo delo odstupa od prave interaktivnosti; tako će nam zaključak odgovoriti na pitanje kakva je zapravo književna igra pred nama.

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ РОДНОГ У ПЕСНИЧКОЈ ЗБИРЦИ МОЈА МАМА ЗНА ШТА СЕ ДЕШАВА У ГРАДОВИМА РАДМИЛЕ ПЕТРОВИЋ

У раду се истражује песничка збирка Моја мама зна шта се дешава у градовима младе песникиње Радмиле Петровић, односно начин на који се у њој обликује родно. Трећа збирка Радмиле Петровић нашла се у центру пажње српске читалачке публике почетком треће деценије 21. века и у савремену поезију унела је извесне новине на тематско-мотивском плану. Битан одмак у односу на претходне збирке могуће је пронаћи у покретању питања пола и рода, а све то у контексту опозиције село–град. Појмови пола и рода у спрези су са односом према традицији, патријархату, моди, шминкању, али и политици. Као такви они функционишу као неки од основних појмова за разумевање песничког света који Радмила Петровић гради у овој збирци, те их је циљ научно осветлити и ударити темеље даљем књижевно-теоријском истраживању поезије значајних представника млађе генерације савремених песника.

КЊИЖЕВНИ ИДЕНТИТЕТ УРОША ПРЕДИЋА: НЕНАД СИМИЋ, СЛИКАРЕВО ПЕРО, ПИСМА УРОША ПРЕДИЋА

Рад се бави писмима Уроша Предића која су упућена великанима српске књижевности и културе и у којима се открива сликарев литерарни дар. Особени језички сензибилитет, аутентична осећајност, и необична доза хумора, приказују Уроша Предића као литерату чија писма заслужују статус уметничког дела. На ексцерпираним примерима из одабраних писама у књизи Ненада Симића Сликарево перо, писма Уроша Предића показаћемо на који начин се језичким играма, вештим поређењима и промишљањима на граници књижевности и филозофије, гради књижевни идентитет великог српског сликара. Методом пажљивог читања (енг. close reading) издвајају се главни елементи преписке који не само да откривају литерарни таленат Предића-кореспондента већ обухватају и ставове о проблематици његовог сликарског стваралаштва. Сам Предић препознаје оригиналност и непосредност као одлике својих писама које би се могле допасти читалачкој публици, а на основу детаљније књижевно-језичке анализе уочава се интересантан спој меланхолије и фине ироније у односу према свету и животу. Однос Уроша Предића према онима са којима се дуги низ година дописује тема је посебног дела рада у којем је фокус на његовој преписци са Миланом Савићем. Циљ рада је истицање запостављеног домена Предићевог уметничког стварања који може бити подстицајан за будућа књижевно-критичка проучавања.

ЈАКОБСОНОВА ТУМАЧЕЊА ПОЕТИКЕ

: У раду Јакобсонова тумачења поетике најпре смо излагали теоријске чињенице у вези са структурализмом како бисмо се упознали са методологијама које су структуралисти користили. Затим смо, испитујући природу знака и односа ознаке и означеног, као и однос језичког система и говорног чина, разматрали утицаје Сосира на структуралисте и формалисте, где смо указали на поимања поетског језика и језика самог по себи. Остатак рада посвећен је текстовима Романа Јакобсона и његовим тумачењима поезије, фолклорне књижевности, приповедака, епских песама, епова и сонета. Различитим тумачењима која су дата кроз Јакобсонове текстове, стекли смо увид у методологију тумачења текстова и у специфичности поетског језика.

БРАЋА КАРАМАЗОВИ У КОНТЕКСТУ СРПСКОГ РОМАНА 20. ВИЈЕКА

Овај рад биће у знаку паралела између руске и српске књижевности. Мистичко-аскетски роман Фјодора Михајловича Достојевског Браћа Карамазови довешћемо у контекст преко јеванђељске архетипологије са српским романима Проклета авлија, Дервиш и смрт и Сеобе. У овом раду видјећемо однос Андрића, Селимовића, Црњанског и Достојевског према хришћанској антропологији и приказати њихове сличне, али и различите интерпретације јеванђељског подтекста и хришћанских истина.

УТИЦАЈ ПОРОДИЦЕ НА СТВАРАЛАШТВО ДАВИДА АЛБАХАРИЈА (РОМАНИ „ЦИНК“ И „МАМАЦ“)

У овом раду бавићемо се утицајем породице на стваралаштво Давида Албахарија. Анализом два романа овога писца, показаћемо колики утицај имају родитељи на своју децу. Давид Албахари је писац чије стваралаштво је обележено потрагом за идентитетом. Као кључни део те потраге издваја се његово јеврејско порекло. Његови родитељи, који су преживели страхоте Другог светског рата, саставни су део тог идентитета. О своме оцу Давид Албахари пише по обиму кратак роман „Цинк“, где, мешањем снова и јаве, покушава да објасни њихов однос. Роман Мамац“ је роман о мајци, њеном сећању на прошлост, али и ту ишчитавамо пишчев однос према родитељу.

POTRAGA ZA DOROM BRUDER I „EMPATIČNA DISTANCA“ PATRIKA MODIJANA

Polazeći od savremenih teorija kulture sećanja na Holokaust i Drugi svetski rat, u ovom radu analiziramo roman Dora Bruder, francuskog pisca Patrika Modijana, pri čemu u obzir uziamamo i širi kontekst politika sećanja u posleratnoj Francuskoj. Na osnovu višeslojne analize teksta ustanovljene su dve suprotstavljene tendencije autora/naratora u njegovoj potrazi za tragovima nastradale jevrejske devojčice Dore Bruder. Sa jedne strane, izražena je autorova potreba za snažnom identifikacijom, a sa druge svest o nemogućnosti ostvarivanja iste. Ovaj književni postupak građenja „empatične distance“ korespondira i sa širim tendencijama „druge generacije“ u umetničkim obradama prošlosti Holokausta.