U članku se istražuju stavovi poslanika britanskog Parlamenta o srpskom ustanku u Bosni i Hercegovini, od njegovog izbijanja do preusmeravanja pažnje evropske diplomatije i britanske javnosti sa Hercegovine, Bosne, Srbije i Crne Gore ka Bugarskoj i Carigradu u leto i jesen 1876. godine. Pokazalo se da su gledišta britanskih konzervativaca i liberala bila međusobno sasvim različita u osnovnim pitanjima uzroka ustanka, ocene diplomatskih akcija britanske vlade i predloga rešenja za nastale sukobe. Konzervativci nisu bili sasvim jedinstveni, ali njihovi ključni predstavnici, predvođeni premijerom Bendžaminom Dizraelijem (Benjamin Disraeli), tvrdili su da su ustanak pokrenuli i vodili „strani uticaji”, pri čemu su optuživali Srbe iz Srbije i Crne Gore. Branili su politiku konzervativne vlade, a rešenje za sukobe videli su u očuvanju postojećeg stanja u Osmanskom carstvu i uvođenju opreznih i postepenih reformi, na osnovu pregovora između Turaka i ustanika. Liberali su, sa druge strane, bili jedinstveniji u uverenju da je glavne uzroke ustanka trebalo tražiti u turskoj strahovladi i nepravdama i da se saradnja pripadnika istog naroda nije mogla sprečiti ni zaustaviti. Podršku britanske vlade Osmanskom carstvu smatrali su moralno i praktično neodbranjivom. Kao rešenje za smirivanje sukoba predlagali su uvođenje autonomije u Bosni i Hercegovini, po ugledu na Srbiju ili Rumuniju. Na taj način bi lanac slobodnih država lokalnih naroda zamenio Osmansko carstvo, kao brana ruskom prodoru ka jugu. Austrijska okupacija Bosne i Hercegovine, u raspravama iz 1876, gotovo da nije pominjana.
PARLAMENT UJEDINJENOG KRALjEVSTVA O BOSNI I HERCEGOVINI (1876)
