POLITIČKA BORBA OKO POJMOVA: KRIZA DEMOKRATIJE

Sveprisutnost reči kriza ne samo u svakodnevnom govoru, već i u akademskim radovima, nije ispraćena adekvatnim određenjem značenja reči. U prvom delu teksta autor nastoji da prikaže promene značenja reči kriza tokom istorije, argumentujući da kriza ne mora nužno imati negativnu konotaciju, već da može predstavljati priliku za promenu. U drugom delu teksta autor istražuje šta se podrazumeva pod pojmom „kriza demokratije“, pri čemu zastupa tezu da su tokom dvadesetog veka različiti autori, zavisno od svojih normativnih i političkih pozicija, pod time podrazumevali različite stvari, nudeći sasvim drugačija rešenja za krizu demokratije. Za objektivno stanje predlagana su različita subjektivna rešenja za prevazilaženje krize, što ilustruje da „demokratija“ i „kriza demokratije“ nemaju fiksirano značenje, već zavise od društvenog i političkog konteksta.

REPUBLIKA SRPSKA U BORBI ZA DRŽAVNOST

U fokusu ovog rada je aktuelna politička situacija u Bosni i Hercegovini, s posebnim naglaskom na Republiku Srpsku povodom koje se, i u kojoj se, vode dva suprotstavljena (geo)politička procesa. Prvi, kojeg karakterišu permanentni pritisci Zapada, te predstavnika FBiH (više Bošnjaka nego Hrvata), na Republiku Srpsku i njen dejtonski, ustavni položaj u okviru državne zajednice Bosne i Hercegovine, i drugi, koji predstavlja borbu Republike Srpske za svoj autonomni položaj u okviru dejtonske BiH. Ove dve (geo)politike predstavljaju i glavninu sadržaja ovog članka. Kad je reč o prvom procesu, navedeni su ključni primeri i izvršena detaljna analiza kontinuiranih pritisaka, osporavanja, kao i sankcija prema Republici Srpskoj i njenim političkim predstavnicima od strane Zapada, naročito visokog predstavnika UN za BiH (svih sedam – nekog više, nekog manje) i nametnutih antidejtonskih i antiustavnih institucija, kao što je Ustavni sud BiH, gde su se na osnovu brojčane većine stranih i bošnjačkih sudija, pod maskom primene Dejtonskog sporazuma, potvrđivali zakoni i odluke visokog predstavnika o oduzimanju dejtonskih, ustavnih nadležnosti Republike Srpske i donosile odluke koje su išle u prilog bošnjačke vizije centralizovane, unitarne BiH. Prema srpskom viđenju, epilog ovih poteza bio bi razvlašćivanje i ukidanje Republike Srpske. Ovakav trend „kreativne primene Dejtona“, naročito je intenziviran donošenjem tzv. Inckovog zakona o negiranju genocida, koji korespondira sa dolaskom na vlast američkog predsednika Bajdena i njegovim stavom da se „dovrši“ posao na Balkanu – konačnim otimanjem Kosova od Srbije i ukidanjem Republike Srpske. Sa tim ciljem, krenuli su američki emisari i pojačan je diplomatski, psihološki, politički i svaki drugi pritisak na predstavnike Srpske, prevashodno na Dodika, ali i na rukovodstvo u Beogradu. Predstavnici FBiH, pogotovo bošnjački, u nedostatku „dejtonskih“ argumenata, u sili Zapadnih „argumenata“ vide način za ostvarenje svoje državne vizije – „celovite“, „jedinstvene“ – dakle antidejtonske, antiustavne i unitarne BiH. Srpska se na adekvatan, demokratski način, suprotstavlja antitejtonskim i antiustavnim merama. Narodna skupština RS stavila je van snage brutalni „Inckov zakon“ i donela zakon protiv omalovažavanja Srpske; odbila je da prihvati novog tzv. visokog predstavnika (Kristijan Šmit), koji nije dobio saglasnost Rusije i Kine u SB UN, kao ni u Upravnom odboru PIK-a (ruski ambasador nije glasao). Takođe, u Narodnoj skupštini RS otpočeo je proces ukidanja svih zakona kojima su otimane nadležnosti Republike Srpske i prenošene na BiH. Republika Srpska dakle ne želi secesiju, ali čvrsto stoji na braniku svoje dejtonske i ustavne pozicije. Zahteva da se, kad vrati svoje državne nadležnosti na nivo „slova“ Dejtona, kroz unutrašnji dijalog, bez prisustva spoljnih medijatora (što Bošnjaci odbijaju), nađe rešenje. U protivnom – rešenje je mirni razlaz. Treba ukazati da ovaj proces dejtonskog ili, eventualno, državno – nezavisnog pozicioniranja Republike Srpske podrazumeva nekoliko uslova: pre svega političko jedinstvo u Srpskoj, saglasnost i podršku rukovodstva Srbije, što se sve skupa temelji na jedinstvu srpskog naroda u celini, te pouzdane i moćne saveznike, kao što su Rusija i Kina, a to znači povoljnu globalnu geopolitičku konstelaciju.

HLADNI RAT I DRŽAVOCENTRIČNI KONCEPT BEZBEDNOSTI: ISKUSTVA I PARALELE

U radu se obrađuje tema Hladnog rata kao posebnog sistema međunarodnih odnosa u periodu od 1945. do 1991. godine, koncept bezbednosti i odnosi velikih sila i blokova. Struktura međunarodnog sistema tokom Hladnog rata bila je bipolarna, pošto nije bilo dovoljno jakih drugih velikih sila da organizuju multipolarni sistem. Postojale su i države koje su bile izvan domašaja supersila, ali je preovlađujuća struktura međunarodnog sistema bila bipolarna. Procedure koje su bile opšte prihvaćene su zastrašivanje (odvraćanje) i upravljanje krizama da ne bi eskalirale u nuklearni sukob širih razmera. Hladni rat kao poseban međunarodni sistem oličen je dominantnim okvirom u kome se organizuju i dešavaju međunarodni poslovi ali i unutrašnja politika, koji ne oblikuje sve ali oblikuje mnoge stvari. Koncept bezbednosti u Hladnom ratu bio je državocentrični. Autori stoga analizirajući Hladni rat i državocentrični koncept bezbednosti zaključuju da se danas u vreme multipolarnog sveta pojavljuju njegovi „obrisi“, a katkad se stiče utisak da još uvek traje sa svim svojim obeležjima i principima. U godini u kojoj se obeležava trideset godina od zvaničnog kraja Hladnog rata (raspad SSSR decembra 1991. godine) autori skreću pažnju naučne i stručne javnosti na važnost njegovog proučavanja i rezimiranje iskustava i paralela.

DEMOKRATSKI PUT INDONEZIJE U XXI VEKU – IZGLEDI I ŠANSE

Indonezija je od svog osamostaljenja do danas prešla višedecinijski put neuspešnog usvajanja demokratskih vrednosti. Ovo iziskuje postavljanje pitanja: Koliko je Indonezija danas demokratizovana i šta su prepreke ovog procesa?Kao odgovor u ovom radu ponudićemo geografski položaj koji gotovo da onemogućava izgradnju temelja državnosti,zbogopasnosti koje dolaze od zemalja u susedstvu, kao i opasnosti koje donose protivnici jedinstvene Indonezije. Pored svih političkih i društvenih razlika, religija podstiče i proizvodi razlike koje, možda i najviše utiču na političku i pravnu praksu zemlje. Religija je jedan od glavnih razloga i oslonaca težnji nemuslimanskog dela stanovništa za separatizmom. Iako je država uvela demokratske institucije i izgradila demokratski sistem, isti nije doneo očekivane rezultate, već je produbio razlike i konflikte. Kroz analizu sadržaja i deskripciju političkih i društvenih prilika Indonezije došli smo do zaključka da demokratizacija Indonezije nije uspela i nema izgledne šanse za povoljan rezultat, bar dok se ne reše pitanja verskih i drugih konflikata, separatizma i ekonomskih pritisaka svetskih sila.

VELIKA STRATEGIJA EVROPSKE UNIJE – NEMOGUĆA MISIJA?

Cilj autora je da u ovom članku, analizirajući evoluciju najvažnijih strateških dokumenata Evropske unije, kao i aktuelno stanje debate o njenom strateškom držanju, doprinese potrazi za odgovorom na pitanje da li Evropska unija ima veliku strategiju i da li je uopšte moguće da je ima. Autor polazi od konceptualizacije velike strategije koju nudi Nina Sajlov, shvatajući veliku strategiju trojako: kao plan, kao princip i kao obrazac ponašanja. U svrhu pružanja odgovora na glavno istraživačko pitanje, potrebno je istražiti da li se koncept velike strategije, originalno osmišljen za državu kao jedinicu analize, može ekvivalentno primeniti na supranacionalnu strukturu kakva je Evropska unija. Ovo je najuže povezano sa problemom strateške autonomije, koja podrazumeva unutrašnju koherentnost među državama članicama, ali i spoljašnju autonomnost u odnosu na druge strateške aktere, pre svih NATO, što je pitanje koje opterećuje evoluciju evropske bezbednosne politike decenijama unazad. Ključni nalaz je da su ovi problemi teško premostivi i da Evropska unija u bliskoj budućnosti potencijalno može razviti veliku strategiju u formi plana, kodifikovanog kroz strateška dokumenta (što je tendencija koju je već moguće uočiti kroz usvajanje Evropske bezbednosne strategije iz 2003., Globalne strategije iz 2016. i budućeg Strateškog kompasa 2022. godine), dok će nastanak obrazaca efektivnog i koherentnog strateškog ponašanja predstavljati daleko veći izazov.

BIOMEDICINSKI POTPOMOGNUTO OPLOĐENjE I DEMOGRAFSKA POLITIKA

Rad je nastao kao rezultat namere autorke da osvrtom na pozitivne propise Republike Srbije kao i stavove teorije o oblasti biomedicine, izloži potencijalne probleme koji se reflektuju i na demografsku politiku. U uvodnom delu, pažnja je usmerena na reproduktivnu autonomiju, da bi se potom ukazalo na pozitivne propise Republike Srbije koji garantuju pravo na slobodno odlučivanje o rađanju deteta. Nakon toga se sprovodi analiza odredbi Zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji koje daju odgovor na pitanje ko su korisnici prava na BMPO. Autorka ispituje opravdanost norme zakona kojom se u odnosu na (van)bračne parove kao korisnike prava na BMPO predviđa obaveza sprovođenja procene njihove podobnosti da vrše roditeljsku dužnost, te predlaže izmene kojima bi se problematična odredba zakona potencijalno uredila. Nadalje se obrađuje pitanje celishodnosti norme kojom se ženi koja živi sama priznaje pravo na BMPO, bez obzira na njen (in)fertilitet. Autorka iznosi mišljenje da bi ovakvo pravo ženi trebalo priznati, ali uz odgovarajuće uslove koji bi podrazumevali i potrebu procene najboljeg interesa deteta. Zaključuje se da je Republika Srbija rešavanju problema infertiliteta pristupila na progresivan i tolerantan način što i jeste u duhu progresivne demografske politike naše države. Imajući u vidu postojeće mere populacione politike kao i Strategiju podsticanja rađanja, te izmene zakonskih normi na način koji omogućava efikasnije ostvarivanje prava na BMPO, nesporno se može govoriti o tome da država preduzima odgovarajuće mere u cilju usklađivanja demografske slike stanovništva i ostvarivanja individualnih prava pojedinaca.

ULOGA TEODORA PL. MILUTINOVIĆA VIŠNJEGORSKOG I KRAJIŠKIH SRBA U OSLOBAĐANJU DALMACIJE, DUBROVNIKA I BOKE KOTORSKE OD NAPOLEONOVE VOJSKE

Cilj ovog rada je da se analizom sadržaja odgovarajuće literature skrene pažnja naučnoj javnosti na istorijski značaj ratovodstvenih poduhvata Teodora pl. Milutinovića Višnjegorskog i krajiških Srba, koji su služili u Carsko-kraljevskoj vojsci u bitkama protiv Velike armije na području Dalmacije, Dubrovnika i Boke Kotorske 1813. i 1814. godine. Ističu se, kao i u prethodnom broju „Političke revije“, njihove vojničke vrline i veština ratovanja tokom oslobađanja Ilirskih provincija. U radu se posmatraju i srpsko-francuski odnosi tokom Napoleonovih ratova, a ukratko i ratni put krajišnika koji su služili kao oficiri i vojnici u Velikoj armiji. Takođe, promišlja se i o političkim i etnografskim konsekvencama ratovanja Teodora pl. Milutinovića Višnjegorskog i njegovih jedinica na posmatranom području, koje su oblikovale međe Austrijskog Carstva na krajnjem jugu monarhije, a sticajem istorijskih okolnosti i savremenih granica Republike Hrvatske.

EVOLUCIJA ULOGE PREDSEDAVAJUĆEG SAVETA MINISTARA EVROPSKE UNIJE

Savet ministara Evropske unije predstavlja centralnu instituciju za donošenje odluka u Uniji, bilo samostalno ili zajedno sa Evropskim parlamentom. Jedan od važnih elemenata u okviru Saveta jeste predsedavanje, odnosno rukovođenje celokupnim aktivnostima Unije. U toj ulozi, nalazi se Predsedavajući (Presidency) -države članice EU koje se smenjuju po principu šestomesečne rotacije. Ova uloga je tokom više od šest decenija postojanja evoluirala u značajnoj meri te je cilj ovog naučnog rada da pokuša da prikaže put koji je Predsedavajući prešao od osnivanja Evropskih zajednica do danas. Akcenat je na Ugovoru iz Lisabona koji je u ovom segmentu doneo novine. Takođe, u radu će biti izloženi i neki interesantni primeri iz istorije rotirajućeg predsedavanja Savetom ministara.

KONFERENCIJA O BUDUĆNOSTI EVROPE: ZNAČAJ ZA REGION ZAPADNOG BALKANA

Iako je Konferencija o budućnosti Evrope po definiciji orijentisana na budućnost, činjenica da su države i teritorije Zapadnog Balkana izostavljene iz grupe zainteresovanih strana, uprkos tome što imaju perspektivu članstva u Evropskoj uniji, ne govori u prilog takvoj orijentisanosti same konferencije. Ipak, Zajednička deklaracija o Konferenciji o budućnosti Evrope i dalje omogućava angažovanje trećih strana u njenom okviru, što predstavlja priliku za uključivanje država i teritorija Zapadnog Balkana u njen rad. Nadovezujući se na dugogodišnja obećanja Evropske unije državama i teritorijama Zapadnog Balkana u pogledu perspektive članstva, kao i na njihovo angažovanje u vezi sa nizom evropskih pravnih normi, struktura, politika i programa, ove države i teritorije uživaju političko pravo srazmernog uticaja na proces i ishode Konferencije o budućnosti Evrope. Da bi se povećali izgledi za efikasan doprinos država i teritorija Zapadnog Balkana konferenciji, javlja se potreba za sveobuhvatnom strategijom regionalnog karaktera, u čijem bi kreiranju trebalo da učestvuju ne samo predstavnici vlada, već i građani država i teritorija Zapadnog Balkana. Rad ima za cilj da izloži izazove sa kojima se zajednički suočava Evropska unija i Zapadni Balkan kao i modalitete učešća država i teritorija Zapadnog Balkana u Konferenciji o budućnosti Evrope kao formatu u okviru kog se očekuje da će, do proleća 2022. godine, biti doneti zaključci i pružene smernice o budućnosti Evrope.

NOVA ERA EVROPSKOG ISTRAŽIVAČKOG PROSTORA? KA NAUCI ZASNOVANOJ NA JAVNIM VREDNOSTIMA

U tekstu se razmatra kako se kroz nedavni razvoj evropskog istraživačkog prostora oblikuju novi vrednosni okviri i perspektive diskursa javne naučne politike. U osnovi poduhvata za analizu diskursa javnih naučnih politika je izazov koji se tiče procenjivanja nenaučnih, neekonomskih ciljeva, odnosno onoga što obuhvata okvir javnih vrednosti. Ovaj rad se stoga ne bavi toliko samim praksama naučnih istraživanja i funkcionisanja evropskog istraživačkog prostora, već više analizom načina na koji su postavljeni ključni pristupi, principi i vrednosti kojima je on pozicioniran u dokumentima naučne politike EU. Analiza dokumenata ukazuje na načine na koji su problemi evropske naučne politike izraženi u diskursima, odnosno u konceptualnim okvirima koji definišu polje javnih politika u oblasti naučnih istraživanja i inovacija poput “društva znanja”, ”nauke za društvo i sa društvom”, “odgovornog istraživanja i inovacija”, “otvorene nauke”, itd. Suštinski, reč je o istraživačkoj kulturi, tj. vrednostima i normama koje podupiru sistem naučnog istraživanja, a koje se tiču svih aspekata istraživanja, karijera istraživača, kao i pozicije samog naučnog sektora u evropskom naučnom „ekosistemu“. Semantičkom “igrom” akronima ERA (European research area) u radu se preispituje da li nove naučne politike najavljuju novu eru, odnosno novi početak za Evropski istraživački prostor, i u kojoj meri će na tom putu opstati javne vrednosti nauke, odnosno nauka kao javno dobro.