Једна интертекстуалност или како је Матовић прочитао Христића

Намера нам је да у овом раду покажемо на које све начине песник Петар Матовић (1978) у збиркама поезије Кофери Џима Џармуша (2009), Одакле долазе даброви (2013), Из срећне републике (2017), односно у циклусима Нове песме из избора песама Не хлеб, већ морфијум (2019) и Линија фронта (2019) остварује интертекстуалне везе са стваралаштвом Јована Христића (1933–2002). Полазећи од теоријског утемељења појма интертекстуалности, затим од Матовићевих песама које експлицитно призивају Христићево дело, и потом трагајући за мотивима, поступцима и идејама који имплицитно откривају Матовићеве интертекстуалне везе са Христићем, тежићемо да прикажемо изворе из којих Матовић црпи део своје песничке инспирације. Осим тога, указаћемо и на наслојавање шире традиције које се одиграва у процесу одабира књижевног наслеђа, посредством интертекстуалних веза које Матовић и Христић остварују са делима грчког песника Јоргоса Сефериса – Из бродског дневника I, Из бродског дневника II, Из бродског дневника III.

Метафора породице у појмовном структурирању међудржавних односа Републике Српске и Србије

Рад анализира метафору породице у политичком дискурсу Републике Српске и Републике Србије с циљем да се открије начин појмовног структурирања њихових међудржавних односа. Метафоре ћемо подијелити на оне које укључују породичне улоге – брат, сестра, мајка, отац, и оне које се тичу породичних односа – брига, заштита, његовање, итд. На изабраној грађи из политичког дискурса међудржавних односа Републике Српске и Србије показаћемо да се породични односи пресликавају на политичке односе двију земаља. Рад је интердисциплинарног карактера, па, осим језичке, укључује и политичку анализу и настоји одговорити на питања зашто се употребљава баш та метафора, када се она најчешће користи и који механизми манипулације стоје иза њене употребе.

Anthropocentrism in the Structure and Description of Language

Although the connection between language, meaning and culture has been dealt with on several occasions in Serbianlinguistics, we thought it appropriate to point out several examples of the lexical-grammatical structure of the Serbian language that illustrate the anthropocentric view of relations in the world immediately surrounding man. In order to realise our intention, we opted for verb constructions in which we can see the semantic transition from the original to the secondary domains, where the original domain primarily indicates the state of affairs typical of man or living beings in general.

The Language Between Youtubers and Boomers: Tendencies, New Words and Expressions in the Serbian Language

This paper analyses new words and expressions used in the Serbian language. The main aims of the paper are to register and describe typical language units in young people’s speech today, then to examine the impact of technology, the Internet and new types of communication on the structure of the Serbian lexicon, and to try to identify some tendencies and processes in the contemporary Serbian language. The corpus on which the research was conducted was collected in 2019 and 2020, and it consists of 1500 utterances excerpted from online social networks, primarily Twitter, Instagram, and YouTube. Based on the analysis of selected new words and expressions, it was determined that young people’s speech today is changing rapidly under the influence of globalisation and the English language, especially at the lexical level. It has also been established that in latest metaphors and comparisons, new technology and the Internet are appearing more and more often in the role of source domains, as an integral part of modern culture.

Значај компаративног приступа у проучавању усмене књижевности

У овом раду ћемо се бавити значајем компаративног приступа у проучавању усмене књижевности. Кроз осврт на развој компаративне књижевности од њених корена изнетих у Гетеовим писмима Екерману већ у 19. веку, као и теорија о настанку усмене књижевности, пратићемо како се мисао о компаративној књижевности развијала и на који је начин приањала уз проучавање усмене књижевности. Од романтичарске филозофије, преко различитих теорија (митолошка, миграциона, антрополошка) и метода (историјско-географски), па све до врло децидираног, аналитичког приступа теорије формуле Милмана Перија и Алберта Лорда, коју је изнедрило Хомерско питање на Балкану, указиваћемо на предности овог приступа у проучавању усмене књижевности, али и на потенцијалне недостатке и опасности од којих се треба правовремено оградити. Циљ овог рада јесте анализа начина на који се компаративна мисао развијала, у којем се стадијуму данас налази и какве то последице има по проучавање усмене књижевности.

Породични портрет у књижевном раму – тематизација породице у новој српској књижевности

Књижевнотеоријски статус породице није тако хомоген како би то у првом тренутку могао сугерисати њихов рецептивни потенцијал. Породица је и мотив и шири тематски комплекс, колективни лик у сопственом метонимијском огледалу, који се потврђује и кроз епонимску функцију, књижевни је топос, али и хронотоп, чинилац сижејне интеграције, носилац идеолошких вредности књижевне слике света. Њена варијантност се још више усложњава унутар књижевноисторијског контекста који моделује поетички правац, филозофска парадигма и други различити обликотворни дискурси. Они указују на то да се кроз дугу историју концепт породице мењао, али да је увек био централни мотив / лик / идеологема око којег су се испредали различити наративи. У раду се књижевној репрезентацији породице у новој српској књижевноти приступа типолошки и са историјскопоетичког аспекта. Указано је на основне правце ове репрезентације: митолошки, религиозно-хришћански, просветитељски, романтичарски, реалистички, модернистички и савремени, постмодернистички правац. У разматрање је укључена и тематизација породице у српској усменој књижевности као и у књижевности за децу. У завршном делу рада скрећемо пажњу на језичке презентације појма породица и концептуалне метафоре о породици, као и на опречне тенденције у актуелним културолошким праксама које указују на домете и ограничења наратива породице као једне од великих прича.

Јечам и калопер или Рани јади у Башти сљезове боје. Три примјера тематизовања породице у новијој српској књижевности

Предмет рада су три и жанровски и тематски специфична дјела чији су аутори, према редослиједу књига у наслову, Рајко Петров Ного, Данило Киш и Бранко Ћопић. Истраживачко-интерпретативни интерес усмјерен је на топос породице у овим дјелима, те његове функције и значења у три различита прозна умјетничка текста које осим тематике и специфичне приповједне перспективе повезује и висок степен поетизације прозног исказа.

Билдунгсроман као неопходност у наставном програму: осврт на роман Бакоња фра Брне Симе Матавуља

Предмет истраживања је Бакоња фра Брне, чувени роман Симе Матавуља и, премда уз незанемарљива одступања те са јасним присуством пародијских елемената, један од најупечатљивијих примера наративног обрасца билдунгсромана у српској књижевности (реализма). У раду ће бити размотрен удео матрице која је одређена генеричким жанровским појмом колико и стилском формацијом за коју се роман везује. Првенствено ће овим циљем бити обухваћен сиже, карактеризација јунака и композиција у Матавуљевом тексту. Надаље, овакво опредељење ће са методолошког становишта условити преглед разноврсности коју – што је међу теоретичарима већ препознато – билдунгсроман нуди не само као збир жанровских спецификација него и као препознатљив романескни светоназор. Аутор рада посебну пажњу ће обратити на, методички речено, билдунгсроман као функционални појам који ученици успешно могу разумети, усвојити, али и преиспитивати на примеру романа Бакоња фра Брне. Најзад, биће образложена преимућства обраде овог романа у средњој школи, упркос „потешкоћама” када је реч о извесној језичкој баријери на коју ученици могу наићи приликом сусрета са дијалекатским цртама текста, односно са културолошки релативно удаљеним светом о ком он проговара. Третирајући ове изазове као плодоносне и мотивишуће у наставном процесу, аутор рада ће размотрити и питање обима у ком Матавуљево најпознатије дело треба да буде делом курикулума (одломак или целовити текст), то јест колико подробно жанровски проблем из наслова рада у тим случајевима ваља изучавати.

Софроније Опујић као вечити младожења: интертекстуалност у Последњој љубави у Цариграду Милорада Павића

Овај рад се бави једним од кључних проблема романа Последња љубав у Цариграду Милорада Павића. То је проблем оклевања пред женидбом главног јунака, које је тесно повезано са компликованим односом према оцу. Значај мотива вечитог младожење у српској књижевности истицао је и сам аутор романа у једном свом небелетристичком тексту који се бави овом тематиком. Компаративним приступом овом роману уочава се, између осталих, интертекстуална релација између лика Софронија Опујића и лика Павла Исаковича из Друге књиге Сеоба Милоша Црњанског. Овом интертекстуалном релацијом објашњава се одлагање женидбе и специфичан однос према женама Павићевог лика. Интертекстуалним везама које се уочавају између Последње љубави у Цариграду и Мемоара Симеона Пишчевића, то објашњење се продубљује и проширује на проблематичан однос према оцу. Функционализацијом интертекстуалних веза кроз бављење проблема породичних односа у Последњој љубави Цариграду, овај рад смешта један од мање проучаваних Павићевих романа у шири контекст традиције српске књижевности.

Из синтаксе падежа у српским говорима околине Шипова

У овом раду издвојене су фреквентне појаве из падежне проблематике које обиљежавају српске говоре околине Шипова на југозападу Републике Српске и западу Босне и Херцеговине, те појединачне конструкције које се не јављају често, али могу упутити на везе са ближим или даљим сродним говорима. И једним и другим конструкцијама заједничко је то да у савременом српском језику углавном већ имају статус архаизама, а неке од њих никад и нису биле стандардне.