ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ КАРТОГРАФСКЕ ЗАБЛУДЕ – ЕРШОМЉО (ВРШАЦ) НА СТАРИМ ГЕОГРАФСКИМ КАРТАМА HISTORY OF A CARTOGRAPHIC MISCONCEPTION – ÉRSOMLYÓ (VRŠAC) IN OLD GEOGRAPHIC MAPS

У раду се анализирају старе географске карте, настале од осмадесетих година XV до половине XVIII века, на којима су приказани тврђава или насеље Ершомљо. Иако је овај јужнобанатски град после пада под османску власт (1552) током друге половине XVI столећа трајно променио име у Вршац, Ершомљо је и даље упорно приказиван у бројним картографским публикацијама насталим у западној Европи у наведеном периоду. Услед погрешног преузимања података са старих карата и непознавања савремене географије европске Турске, па тако ни Баната, Ершомљо је на анализираним картама најчешће лоциран знатно источније, некада и на саму границу Баната према Трансилванији и Влашкој. Од друге половине XVII века, а посебно у време Великог бечког рата, на европским географским картама почиње да се појављује и Вршац. Међутим, на неким картама из овог периода механички су преношени подаци са старијих карата, па је паралелно с Вршцем уцртаван и Ершомљо. The paper analyses old geographic maps, created from the 1480s until the mid-18th century, which show the fortress or settlement of Érsomlyó. Although this south Banat town, after its fall under Ottoman rule (1552) permanently changed its name into Vršac in the second half of the 16th century, Érsomlyó was still persistently shown in numerous cartographic publications created in Western Europe in this period. Due to erroneous copying of data from old maps and the lack of knowledge about the contemporary geography of European Turkey, including Banat, in the analysed maps Érsomlyó is most often located much more eastward, sometimes on the very border of Banat towards Transylvania and Wallachia. From the second half of the 17th century, particularly at the time of the Great Turkish War, Vršac also began to appear in European geographic maps. However, data from older maps were mechanically transferred to some maps from this period, and Érsomlyó was inscribed in parallel with Vršac.

QUIS ERGO PRESBYTER DIOCLEAS? РАНА ДУБРОВАЧКА ИСТОРИОГРАФИЈА И ЛЕТОПИС ПОПА ДУКЉАНИНА QUIS ERGO PRESBYTER DIOCLEAS? EARLY RAGUSAN HISTORIOGRAPHY AND THE CHRONICLE OF THE PRIEST OF DIOCLEA

У раду се, у светлости новог тумачења да је у питању плод хуманистичке историографије, а не аутентичан средњовековни спис, истражује порекло података у тзв. Летопису попа Дукљанина кроз дела дубровачке хуманистичке историографије, почев од Лудовика Цријевића Туберона, који се први позива на „писца Дукљанина“, до Мавра Орбина, који први објављује наводни текст „Дукљаниновог“ списа на италијанском. In the light of the new interpretation that the so-called Chronicle of the Priest of Dioclea is a product of humanist historiography, rather than an authentic medieval source, the origin of its data is examined through the works of Ragusan humanist historiography, starting from Ludovicus Cerva Tubero, who first referred to the “author Diocleas”, up to Mauro Orbin, who first published the purported text of the work of "Diocleas" in Italian.

КАКО ЈЕ ПОВЕЉА КРАЉА СТЕФАНА ДАБИШЕ БРАЋИ СЕМКОВИЋ ДОСПЕЛА У БРИТАНСКУ БИБЛИОТЕКУ HOW THE CHARTER OF KING STEPHEN DABIŠA TO SEMKOVIĆ BROTHERS CAME TO THE BRITISH LIBRARY

Повеља краља Стефана Дабише браћи Семковић издата 17. маја 1395. године данас се налази у Британској библиотеци у Лондону. У чланку се износе неки у нашој историографији до сада некоришћени подаци који доприносе бољем познавању судбине Дабишине повеље и начину на који је доспела у установу у којој се данас чува. The charter of King Stephen Dabiša to the Semković brothers issued on 17 May 1395 is kept today at the British Library in London. The paper presents data not used so far in our historiography, which help better understand the destiny of Dabiša’s charter and the way it came to the institution where it is held today.

ХОДОЧАСНИК ИЗ ИРСКЕ НА ИСТОЧНОЈ ОБАЛИ ЈАДРАНА ПОЧЕТКОМ XIV ВЕКА A PILGRIM FROM IRELAND ON THE EASTERN ADRIATIC COAST IN THE EARLY 14TH CENTURY

Рад се бави списом францисканца Симона Фицсимонсa који је у пратњи свог сабрата Хуга Илуминатора предузео 1323. године ходочашће у Свету земљу. У свом извештају Симон је дужну пажњу посветио градовима и земљама на источној обали Јадрана које је пропутовао. Упркос томе што овај извор није непознат у српској историографији, чини се да је до сада остао на маргинама истраживања. Стога су у овом раду представљени једини сачувани рукопис овог извора, његова критичка издања, дат је осврт на личност аутора и садржај списа. Као прилог, донет је превод одломака из овог списа везан за Симоново и Хугово путовање од Венеције до Драча у другој половини августа 1323. године, пропраћен критичким коментарима. The article deals with the report of Franciscan Simon Fitzsimmons who, accompanied by friar Hugh Illuminator, undertook a pilgrimage to the Holy Land in 1323. In his report, Simon dedicated due attention to the cities and lands on the eastern Adriatic coast that he went through. Although this source is not unknown in Serbian historiography, it seems to have remained on the margins of research. The paper presents the only preserved manuscript of this source, its critical editions, and sheds light on the personality of the author and contents of the manuscript. A part of the text, dealing with Simon’s and Hugh’s voyage from Venice to Durazzo in the second half of August 1323, is given in Serbian translation, with critical commentaries.

СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ И СОЛУНСКИ ФРОНТ SERBIAN VOLUNTEERS AND SALONIKA FRONT

Када су крајем 1915. и почетком 1916. окупиране српске краљевине Србија и Црна Гора, преостала српска војска нашла се на територији Грчке. Уз помоћ савезника је опорављена, опремљена и реорганизована, а затим пребачена на Солунски фронт у првој половини 1916. С обзиром на то да је државна територија била окупирана, једини извор њеног попуњавања постали су добровољци. Онима који су се са српском војском повукли преко Албаније придружили су се хиљаде нових, који су пристизали са Источног фронта, из Сјеверне Америке, а у мањем броју из других дијелова свијета. Кроз рад пратимо три војне формације српске војске које су у потпуности или у значајној мјери биле састављене од добровољаца, како грађана Србије, који из различитих разлога нису подлегали војној обавези, тако и од страних држављана, махом српске националности, који су се ставили на расположење Србији. Чланак је заснован на објављеним и необјављеним документима, стручној литератури и мемоарским дјелима. When in late 1915 and early 1916 the Serbian kingdoms of Serbia and Montenegro were occupied, the remaining Serbian army was in the territory of Greece. With the Allies’ help, the army recovered, was equipped and re-organised, and transferred to the Salonika Front in the first half of 1916. As the state territory was occupied, volunteers became the only source for replenishing the army. Those who withdrew through Albania together with the Serbian army were joined by thousands of new soldiers, arriving from the Eastern Front, North America and, in smaller numbers, from other parts of the world. In this paper, we follow three military formations of the Serbian army entirely or significantly consisting of volunteers, both Serbian nationals, who were not conscripts for different reasons, and foreign nationals, mainly of Serbian ethnicity, who put themselves at the service of Serbia. The paper is based on published and unpublished documents, professional literature and memoirs.

РАТ И ПИТАЊЕ НАСЛЕЂА СРПСКОГ НАРОДНОГ ЖЕНСКОГ САВЕЗА НА ОСНИВАЧКОМ КОНГРЕСУ НАРОДНОГ ЖЕНСКОГ САВЕЗА СХС 1919. ГОДИНЕ WAR AND THE QUESTION OF HERITAGE OF THE SERBIAN NATIONAL WOMEN’S UNION AT THE FOUNDING CONGRESS OF THE NATIONAL WOMEN’S UNION OF SERBS, CROATS AND SLOVENES IN 1919

У раду се анализира утицај наслеђа Српског народног женског савеза, на оснивање, уобличавање циљева рада, структуру организације, њен хуманитарни и еманципаторски капацитет, као и на процес и конструисања родно дефинисане идеологије југословенства приликом оснивања Народног женског савеза Срба, Хрвата и Словенаца 1919. године. Реч је о организацији која је непосредно после Првог светског рата објединила грађански део женског покрета у новој држави. Искуство учешћа у рату и ратни доприноси жена из Србије значајно су се разликовали од позадинских искустава жена из других делова Краљевине СХС. Анализа стратегије и политика коју су заговарале водеће представнице Српског савеза на оснивачком конгресу у Београду 1919. године указује да су се ослањале на вишеструке легитимитете српске државе (државна независност, уставни поредак, институције) – победнице у рату, на жртвовање и страдање народа, велике доприносе жена из Србије ратној победи и на дугу традицију предратног женског удруживања на хуманитарном и еманципаторском плану у Краљевини Србији. The paper examines the influence of heritage of the Serbian National Women’s Union on the establishment of the National Women’s Union of Serbs, Croats and Slovenes in 1919, its objectives, structure, humanitarian and emancipatory capacity and the process of shaping the gender-based ideology of Yugoslavism. Just after the First World War, this organisation gathered the civic part of the female movement in the new state. War experiences and contributions of women from Serbia significantly differed from the background experiences of women from other parts of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. The analysis of the strategy and policies advocated by the leading representatives of the Serbian Union at the Founding Congress in Belgrade in 1919 suggests that they relied on multiple legitimacies of the state – victors in the war, sacrifices and suffering of the people, great contributions of women from Serbia to the war victory, and the long tradition of pre-war female joint humanitarian and emancipatory efforts in the Kingdom of Serbia.

L’UNIFICATION ITALIENNE ET LA PRINCIPAUTÉ DE SERBIE (1859-1862) D’après des documents inédits ИТАЛИЈАНСКО УЈЕДИЊЕЊЕ И КНЕЖЕВИНА СРБИЈA (1859-1862) ИЗ НЕОБЈАВЉЕНИХ ДОКУМЕНАТА

Cet article propose une nouvelle description des relations diplomatiques entre le Royaume de Sardaigne – le Royaume d’Italie depuis 1861 – et la principauté de Serbie pendant une période de l’histoire européenne particulièrement délicate en ce qui concerne l’équilibre des Puissances dans l’Europe centrale et danubienne, au temps où la diplomatie de la France de Napoléon III dominait l’Europe. La première partie du travail, qui traite de l’action des consuls sardes à Belgrade de l’armistice de Villafranca jusqu’à la mort du prince Miloš Obrenović, qui est retourné sur le trône après la destitution du prince Aleksandar Karađorđević, s’appuie sur l’historiographie la plus récente consacrée à la matière, en particulier italienne et serbe, sans oublier les ouvrages de référence plus anciens mais toujours pertinents. La seconde partie analyse les documents diplomatiques italiens édités permettant de constater l’existence d’un projet d’insurrection générale contre les Habsbourg dans toute la Hongrie, insurrection dont les créateurs étaient Lajos Kossuth et le général Klapka. Cette insurrection devait impliquer aussi l’action des Principautés Danubiennes, de la Principauté de Serbie, gouvernée par le Prince Michel (Mihailo) Obrenović III, ainsi que du nouveau-né Royaume d’Italie. L’article est accompagné de la transcription, la plus fidèle possible, d’un couple de documents inédits trouvés dans les Archives Centrales de l’État de Rome, qui fournissent de nouveaux détails très intéressants et utiles à propos de ce projet et de sa réalisation. This paper proposes a new description of the diplomatic relations between the Kingdom of Sardinia – Kingdom of Italy since 1861 – and the Principality of Serbia during a particularly delicate period of European history regarding the balances of forces in Central and Danubian Europe, at a time in which the diplomacy of Napoleon III’s France dominated Europe. The first part of the work, which deals with the action of the Sardinian consuls in Belgrade from the armistice of Villafranca until the death of the Prince Miloš Obrenović, who returned to the throne after the deposition of the Prince Aleksandar Karađorđević, is structured taking in consideration the most recent historiography (especially Italian and Serbian) devoted to the subject, without forgetting the older but still relevant reference works. The second part follows the contents of the edited Italian diplomatic documents that reveal the existence of a plan of a general uprising against the Habsburgs in the entire Hungary, whose creators were Kossuth and the general Klapka. This insurrection should to involve the action of the Danubian Principalities, Principality of Serbia, ruled by the Prince Michel (Mihailo) Obrenović III, and of the new Kingdom of Italy. Finally, this analysis is followed by a authentic transcription of a few of unpublished documents found in the Central State Archive in Rome, which provide new, remarkably interesting, and useful details about this project and its realization.

ПОЛИТИЧКИ ЖИВОТ У БОСАНСКОМ ЕЈАЛЕТУ (1815–1822) – СРПСКО И АУСТРИЈСКО ТУМАЧЕЊЕ POLITICAL LIFE IN THE BOSNIA EYALET (1815–1822) – SERBIAN AND AUSTRIAN INTERPRETATION

У раду, који се у свом највећем делу темељи на извештајима аустријског конзула у Травнику барона Симбшена, приказан је седмогодишњи политички живот у Босанском ејалету за време везировања: Али-паше Даренделија, Хуршид Ахмед-паше, Сулејман-паше Скопљака, Морали Бећир-паше, Дервиш Мустафа-паше Макранеџија, Мехмеда Ружди-паше и Али Џелалуддин-паше. Консултована архивска грађа из Архива Србије у Београду допринела је бољем сагледавању политичких односа између босанских везира са контроверзним српским кнезом Милошем. The paper, which largely relies on the reports of Austrian consul in Travnik baron Simbshen, outlines the political life in the Bosnia Eyalet over the seven-year period of viziership of Ali Pasha Darendeli, Hurshid Ahmed Pasha, Suleiman Pasha of Uskoplje, Morali Becir Pasha, Dervish Mustafa Pasha Makranedzi, Mehmed Rushdi Pasha and Ali Dzhelaluddin Pasha. The consulted archival material from the Archive of Serbia in Belgrade helped gain a deeper insight into the political relations between Bosnian viziers with the controversial Serbian prince Miloš.

ЦРНОГОРСКИ МИТРОПОЛИТ САВА ПЕТРОВИЋ И УКИДАЊЕ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ 1766. MONTENEGRIN METROPOLITAN SAVA PETROVIĆ AND ABOLITION OF THE PATRIARCHATE OF PEĆ IN 1766

Тема рада је став црногорског митрополита Саве Петровића према укидању Пећке патријаршије. Објашњени су проблеми које је Пећка патријаршија имала од Београдског мира 1739. до њеног укидања и припајања Bасељенској патријаршији 1766. Истакнуте су специфичности Црногорске митрополије у том периоду, које су је разликовале од осталих епархија Пећке патријаршије, али нису утицале на пуну и безусловну верност њених митрополита пећком патрија­ршијском трону. Указано је на разлоге због којих се митрополит Сава Петровић није одлучно изјашњавао против укидања Пећке патријаршије, иако није био потписник молбе којом се оно тражило. Поред тога, отворено је питање његовог односа са васељенским патријархом Самуилом I Ханцерисом, који је од султана Мустафе III затражио берат о Савином потврђивању у митрополитском досто­јанству. Дато је објашњење разлога због којих је тек 1776. затражио подршку московског митрополита Платона за обнову Пећке патријаршије. Тhe paper examines the attitude of Montenegrin Metropolitan Sava Petrović towards the abolition of the Patriarchate of Peć. It elucidates the problems that the Patriarchate of Peć faced from the Belgrade Peace of 1739 until its abolition and merging with the Ecumenical Patriarchate in 1766. It highlights the specificities of the Montenegrin Metropolitanate in this period, which differentiated it from other eparchies of the Patriarchate of Peć, but did not affect the absolute and unconditional loyalty of its metropolitans to the throne of the Patriarchate of Peć. It points out the reasons why Metropolitan Sava Petrović did not resolutely stand out against the abolition of the Patriarchate of Peć, although he did not sign the plea requesting such abolition. The question of his relationship with Ecumenical Patriarch Samuel I Chazteris, who requested from Sultan Mustafa III the berat on the confirmation of Sava’s metropolitan dignity, is opened. The reasons why only in 1776 he asked for the support of Moscow Metropolitan Platon for the restoration of the Patriarchate of Peć are explained.

ДВЕ ОТАЏБИНЕ И ДВАНАЕСТ СУДБИНА: ПОТОМЦИ УЧЕСНИКА ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА НА ШКОЛОВАЊУ У РУСИЈИ TWO MOTHERLANDS AND TWELVE FATES: THE DESCENDANTS OF PARTICIPANTS IN THE FIRST SERBIAN UPRISING EDUCATED IN RUSSIA

У раду се наводе историјски подаци који расветљавају околности боравка 12 српских младића – деце учесника Првог српског устанка – у Санкт Петербургу, ради школовања у Губернској гимназији. Њих, као и неколико стотина других Срба, довео је у јесен 1814. године у Бесарабију Карађорђе. Бригу о будућности младих Срба на себе су преузели руски царeви Александар I и Николај I. На основу неистражених докумената из руских архива, у раду се прате судбине тих младића. Неки од њих су се касније показали као истакнутe личности у различитим областима друштвеног живота. Значај ове студије је и у томе што осликава неке карактеристике периода формирања српске националне интелектуалне елите у 19. веку. The paper presents historical data which shed light on the circumstances of stay of twelve Serbian young men – children of participants in the First Serbian Uprising – in St Petersburg, during their education in the Gubernia Gymnasium. Karađorđe brought them and several hundreds of other Serbs in autumn 1814 in Bessarabia. The care about the future of the young Serbs was undertaken by Russian Emperors Alexander I and Nikolay I. Based on previously unexplored documents from Russian archives, the fate of each of these young men is reconstructed. Some of them later became prominent figures in various fields of social life. The significance of this study is also reflected in the fact that it outlines some features of the earlier period of formation of the Serbian national intellectual elite in the 19th century.